Beogradski trkački klub je rekreativni trkački klub za sve ljude koji bi da počnu ili unaprede svoje trčanje. Istorija kluba počinje 2009. godine kada su kao pioniri rekreativnog trčanja sproveli prva organizovana otvorena grupna trčanja u Beogradu. 2011. godine osnovali su prvi trkački klub sa kojim je počela nova era trčanja u Srbiji koja danas broji na desetine sličnih grupa i klubova u Beogradu i Srbiji. Sa razumevanjem da nemamo svi iste startne pozicije u trci koja se zove Život, Beogradski trkački klub ima dugoročni projekat sa ciljem podrške deci bez roditeljskog staranja iz Centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Zvečanskoj.
Na koji način vidiš vezu između trčanja i filantropije?
Ljudi koji trče imaju svest odgovornosti ne samo prema sebi i svom zdravlju, već i prema celokupnom društvu. U Americi postoji velika kampanja Tim za decu, Njujorškog trkačkog kluba gde svaki trkač, trčeći trke promoviše i mikro-davanje, te skuplja novac u svojoj zajednici, od ljudi oko sebe, pričajući o svom predstojećem izazovu. Ideja iza toga je dati dodatni smisao aktivnosti koja je tvoj hobi, koja je sebično tvoja, za tebe, tvoje zdravlje i tvoju dobrobit tako što kroz prikupljanje novca u svojoj zajednici, prodavajući kilometre i agitujući ljudima oko sebe da poklone novac u neku dobrotvornu svrhu stvaraju novu vrednost u čitavoj zajednici. Takve akcije nisu ograničene samo za Tim za decu, slični su preduslovi za učešće i na Londonskom maratonu. Postoje desetine fondacija koje nude brojeve za trku, a ti ako hoćeš da trčiš trku moraš da trčiš za fondaciju: npr. samo 20,000 brojeva za trku se daje komercijalno, a drugih 20,000 daje se fondacijama, i onda se oni prodaju sa svrhom.
Kako procenjuješ da je naše okruženje iskoristilo održavanje maratona za podizanje tog nivoa svesti o nekim važnim temama?
Kod nas je svake godine to interesovanje sve veće i veće. Već postoji Cord magazine Charity Masters, Belhospice je imao neverovatnih 700 trkača. Tu su bili i “Trčim za Pluća” u organizaciji Ministarstva zdravlja i GSK, a Hemofarm fondacija je imala i kampanju o povišenom krvnom pritisku, pa su pustili preko 6500 balona koji simbolizuju 6500 ljudi koji godišnje preminu od kardiovaskularnih bolesti. Kod nas su pristupi poput ovih i dalje u povoju, ali su primećeni veliki pomaci.
Što se trčanja tiče, tu postoji veliki prostor da se okvir dalje proširi – jer nekih 10,000 ljudi učestvuje na trkama i bavi se trčanjem aktivno, što je jako mali broj ako se gleda ukupna populacija Srbije. A od ove populacije, oko 10% se trči za društveno odgovorni cilj. Kada im se ponudi prilika, veliki je procenat trkača motivisan i zainteresovan da se uključuje u akcije humanitarnog karaktera i mislim da je to neverovatan prostor za promociju nekih važnih društvenih ciljeva.
Kako procenjuješ uspostavljanje saradnje izmedju Beogradskog trkačkog kluba i kompanija koje imaju sličnu vrstu svesti o društveno odgovornom poslovanju?
Ove godine smo rasprodali Beogradsku poslovnu trku dva meseca pre početka trke, u koju se uključilo 250 kompanija i 1800 njihovih zaposlenih. To znači da su kompanije prepoznale našu trku kao jedan veliki “team-building” događaj – kao ulaganje u svoje zaposlene i kao najlakši i najpovoljniji način da priušte neku dodatnu vrednost svojim zaposlenima. U okviru ove trke takođe imamo humanitrani aspekt trke gde smo prošle godine prikupili novac za organizaciju Sve za osmeh (preko Rotary kluba Zemun) za kolor dopler u vrednosti od nekoliko hiljada evra. Ove godine ćemo da uložimo u našu akciju Tim za decu, najverovatnije za pomoć deci bez roditeljstkog staranja u Domu u Zvečanskoj.
Šta je potrebno uraditi da bise ta vrsta sinergije brže i bolje dogodila?
Mislim da kompanije moraju strateški da se odluče za neku akciju, a ne samo da se bave ad hoc davanjima. Tada kompanija lakše vidi način na koji kroz trčanje mogu da promovišu svoje aktivnosti. Belhospice je dobar primer mobilizacije kompanija za trčanje. Hemofarm takodje.
Da li bi najavili neke od vaših aktivnosti u predstojećem periodu i da li misliš da bi neke od tih aktivnosti mogle da se usmere ka nekim većim kolektivnim akcijama?
Beogradski trkački klub će raditi veliku akciju „Porodična trka” koju ćemo raditi 15. septembra. Ideja je ideja da roditelji rade nešto zajedno sa decom – da dete vidi svog roditelja kao pozitivnog uzora koji se i sam bavi sportom.
Kakva je situacija u Srbiji? Da li su ovakvi trendovi vidljivi i van Beograda, po nekim drugim urbanim ili nekim manjim i ruralnim sredinama?
Trčanje je u Srbiji na jako lošem nivou, u Vojvodini je malo bolje. Prvo je potrebno osnažiti ideju trčanja, pa tek onda društveno odgovornog trčanja. U Srbiji inače ima oko 400 trka i to je veliki potencijal – da se kroz te male trke promovišu ideje. Recimo Valjevo je dobilo prvi polumaraton, Kruševac i Zrenjanin drugi polumaraton, Odžaci imaju trku. Postoje trke u malim gradovima, samo je potrebno možda podići i njima kapacitet da shvate da mogu da uključe i širu zajednicu– ne samo trkačku; već da promocijom nekih vrednosti ili ciljanih akcija koje su važne u toj sredini – ako treba da se pomogne neki vrtić da se napravi ili igralište – to može da bude tema trke.
